Partibrejkers - [1992] Zabava Jos Traje uzivo

Partibrejkers

[1992] Zabava Jos Traje uzivo


Setlist:

01 - Tkiva
02 - Zemljotres
03 - Pet ispod nule
04 - Noc
05 - Ono sto pokusavam sam
06 - Hipnotisana gomila
07 - Ona zivi na brdu
08 - Sunca Sin
09 - Ona sve zna
10 - Veceras
11 - Put
12 - 1000 godina
13 - Kreni prema meni
14 - Prsten
15 - Stoj Dzoni
16 - Ulicni hodac
17 - Svako Ima Pravo Na Mir
18 - Veliki Svet

Link:
http://www.megaupload.com/?d=H8EOEA5U

STZEROSS 117

Partibrejkers - Sloboda ili ništa 2007

Partibrejkers
''Sloboda ili ništa''
2007

Tracklist:

01 Sloboda ili ništa
02 Ćutanje
03 Ništa ne očekujem
04 Dugo te nema
05 Kamenje
06 Srce kuca tu je
07 Puno ljubavi
08 Lobotomija
09 Biraj
10 Zamena ljubavi
11 Budući dani
12 Koliko je sati

Izdavac: PGP-RTS Beograd

Snimano: Studio Bare Wired, 2006-2007
Snimatelj: Bare
Postava:
Anton (gitare, vokal),
Cane (vokal),
Utvar (bubanj),
Rac (bas)
Svirali i pevali jos: Branislav Petrovic - Banana, Sasa Lokner, Ritch Bitch, Vlada Jagodinac, Relja, Goksi, Igor, Koja.
Muzika i tekst: Cane i Anton
Produkcija: Igor Borojevic
Mastering: Goran Zivkovic, Studio "Masterblaster"
Fotografije i dizajn: Gabriel Glid

Link:
http://www.megaupload.com/?d=XMD2W9U5

Mirror link:
http://www.megaupload.com/?d=WZS089LA

Sloboda ili ništa

Posle 5 godina čekanja, 2. novembra 2007. napokon je izašao novi album Brejkersa u izdanju PGP-RTS.

Sve pesme na albumu su pisali Cane i Anton a album je sniman u studiju "Bare Wired" u toku 2006 i 2007. godine.
"Sloboda ili ništa" je u našem fazonu. To je ono što radimo ceo život. Ljubavne pesme, komentari na sadašnjost, budućnost i prošlost, gledanje svog ovog života u nama i oko nas. Preispitivanje odnosa sa ljudima", izjavio je pevač grupe Zoran Kostić-Cane povodom izlaska albuma.

Na albumu gostuju i Branislav Petrović Banana, Koja, Saša Lokner, "Ritch Bitch", dok je produkcija novog izdanja poverena Igoru Borojeviću.

Uporedo sa albumom izašao je i spot za pesmu "Lobotomija".

IZ STAMPE:

09.11.2007 'Blic' Zoran Kostić Cane

Sloboda ili ništa: Prvi tiraž prodat za jedan dan

Novi album beogradske grupe „Partibrejkers“ „Sloboda ili ništa“ konačno je objavljen 2. novembra u izdanju PGP-RTS, a bez ikakve medijske kampanje prvi tiraž ploče od 4.000 primeraka prodat je za jedan dan!

- Konačno novi album „Sloboda ili ništa“, 12 pesama. Ploča je super... uostalom, uzmite album i sami zaključite - kaže za „Blic“ Zoran Kostić Cane, frontmen „Partibrejkersa“ koji su sinoć održali koncert u Kosovskoj Mitrovici povodom gradske slave Mitrovdana.

Iako je, prema ranijim najavama PGP-a, album trebalo da se u prodavnicama pojavi početkom septembra, objavljen je tek 2. novembra, i trenutno se može kupiti samo u prodavnici PGP-a u Makedonskoj ulici u Beogradu. Izlazak sedmog, dugoočekivanog albuma „Brejkersa“, naslednika ploče „Gramzivost i pohlepa“ iz 2002. godine, nije propraćen medijskom kampanjom...

- Zašto nema reklame? Pa, to morate da pitate ljude iz PGP-a. Ionako smo mi do sada odradili veliki deo posla koji je trebalo oni da preuzmu na sebe. Međutim, i bez reklame prvi tiraž albuma od 4.000 primeraka je prodat za jedan dan, a to dovoljno govori da nešto što vredi i što postoji tolike godine ipak ima svoju publiku u Srbiji - priča Cane koji je dodao da će bend koncertnu promociju albuma „Sloboda ili ništa“ imati 27. novembra u beogradskom SKC-u.

Prvi spot sa novog albuma, koji je sniman prošlog meseca u zgradi BIGZ-a, „Brejkersi“ su uradili za numeru „Lobotomija“, a režiser je bio Ivan Markov, autor dokumentarca „Geto - tajni život grada“ iz 1993. godine u kojem su se „Partibrejkersi“ pojavili sa spotom „Hoću da znam“.

Album „Sloboda ili ništa“ je snimljen u studiju „Kod Bareta“ u Zemunu, a producent i snimatelj je Igor Borojević, nekadašnji bubnjar „Partibrejkersa“.

Nemarni izdavači

Materijal je bio gotov još pre više od godinu dana, međutim, kako je Cane nedavno objasnio, zbog nemarnosti domaćih izdavača koji nisu imali razumevanja da ispoštuju njihove minimalne zahteve, prošlo je mnogo vremena od nastanka pesama do trenutka kada će one stići do publike.

09.11.2007 Popbox Nebojša Antonijević Anton

Kad uzletiš, onda sviraš

Stvar je u ljubavi, da kažem otvoreno. Zato što voliš, stalo ti je da sviraš, da onome koga voliš nešto ispričaš. Imaš neko iskustvo, i klinca koji raste pored tebe. Govoriš mu da bi ga sačuvao

S najboljim rok gitaristom na ovim prostorima našli smo se u subotu uveče u kafeu Majdan na Senjaku. Anton živi u komšiluku, a u obližnji sportski centar je nekoliko sati ranije odveo devetogodišnjeg sina na fudbalski trening.

Prefinjen enterijer, neutralna ali glasna muzika, te klijentela koju, sudeći prema oblačenju i držanju, mahom čini dobrostojeća prestonička omladina, bili su više nego neobičan ambijent za razgovor o temama od Jamesa Browna do kosovskih geta. Još nam je ljubazni menadžer kafea – s poštovanjem gledajući u „gospodina iz Partibrejkersa“ – obezbedio sto u ćošku, da u miru snimimo intervju.

Omalena figura i svetleće oči 46-godišnjeg Nebojše Antonijevića, njegova gestikulacija (često zastajanje i detinji osmeh) ostavljaju utisak neposrednosti i poverljivosti.

Priča je brzo odlutala s teme zbog koje smo tu – sedmi studijski album grupe Partibrejkers. Zaista, mnogo izgovorenog odnosilo se na sve nas i neposredno okruženje. Anton je te večeri – uz čaj od jabuke s cimetom i čestu poštapalicu „čoveče“ – bio spreman da s nekim/nama podeli mnogo toga što mu je - zaista važno.

POPBOKS: Kada i kako ste shvatili da je trenutak za novu ploču?

ANTON: Ne dešava se to na taj način da mi „shvatimo nešto“. To je trenutak koji dolazi prirodno, kad napravimo nekoliko pesama i kad postoji dovoljno ideja. S obzirom na to da, prema sadašnjim standardima, retko izdajemo ploče – svake četvrte godine, a možda i ređe – mogli bismo da budemo malo vredniji (osmeh). Pogotovu što smo otprilike došli u doba kada... (pauza)... treba požuriti.


POPBOKS: Ploča je odavno gotova, zašto se tek sad pojavila? Je li bilo problema s izdavačima?

Počeli smo da radimo nezavisno od izdavača. Snimanje je kreativan proces, tako da su neke stvari dobile drugačiju formu. Jednostavno, uradili smo materijal, a uporedo smo tražili i izdavače. Međutim, stanje u domaćoj diskografiji je takvo kakvo je. Jedino je Ognjen iz PGP-a iole ozbiljno pružio ruku. Ostali su bili u fazonu „mi bismo da objavimo vaš album“, a u stvari niko nije imao kintu da plati osnovne stvari, a kamoli da pričamo o nečem drugom.


Je li te to vređalo, ljutilo?

Ne. Zaista. Pogledaj, čoveče, trenutno je život... skala od ljutog siromaštva do ljudi koji su užasno bogati. Većina mojih prijatelja nije imućna. Prava diskografska industrija nije mnogo zainteresovana za muziku koju sviramo. To, jednostavno, nije plasirano i slabo zanima one koji prave velike pare. Ne mislim na modernu produkciju, nego na sve ovo što nas okružuje (maše rukama, u pozadini ide neki „hit“).


Koliko se naziv albuma (Sloboda ili ništa) odnosi na situaciju koju si opisao, a koliko na sam bend, imajući u vidu njegovu istoriju?

Naslov je dvosmeran, kao i muzika i sve ono što želimo da poručimo. Svako će tu da prepozna nešto svoje. Ako ono što kažeš ima dovoljno snage da dopre do nekoga i zaintrigira ga, to u njemu stvara sliku na koju sam sebi daje odgovor.


A šta za tebe to znači?

Za mene je to... Pa, okrenuto prvenstveno prema meni. To je jedino zbog čega vredi živeti na ovom svetu. Kratko smo ovde, takoreći u prolazu. Moraš mnogo da prođeš da bi došao do jednostavnih istina. A istina se na kraju zaista svodi na proste stvari koje treba da sprovodiš u delo. Naravno, u svemu postoji upotreba i zloupotreba. Muzika je veoma jak medij. Mislim na muziku kao energiju. Neki čak zastupaju ideju da je ona i iznad reči, u smislu da je komunikativnija na nekim nivoima. Sloboda na koju mislimo je istinska lična sloboda. Ona se širi i ka unutra i prema spolja. U pitanju je sloboda izbora.


S obzirom na to da imaš porodicu i samim tim obaveze prema nekome, koliko često praviš kompromis u toj slobodi izbora?

Jako često, čoveče. Pa, to je vrhunska umetnost! Sloboda zapravo to i sadrži.

Lepo si mi pitanje postavio, stvarno. Sloboda uključuje i mene, i tebe, i sve nas. Znači, ako imam porodicu i drugare, svi su mi važni. I što više mogu drugom da dam, ja sam bogatiji. Oni koji su najslobodniji, oni najviše mogu da daju. To je paradoks.


A kad moraš da daješ?

Neki put moraš da daješ, da se nateraš da daješ. U stvari, tako je ustrojeno. Ali, nije u tome stvar, čoveče. Stvar je u ljubavi, da kažem otvoreno. Zato što voliš, stalo ti je da sviraš, da onome koga voliš nešto ispričaš. Imaš neko iskustvo, i klinca koji raste pored tebe. Govoriš mu da bi ga sačuvao. Zapravo, ja uopšte nemam zabludu da ću bilo koga uspeti da sačuvam. Ali, mogu da se potrudim da nešto kažem. E sad, ko hoće da sluša, taj će da čuje. To su opšta pravila koja vladaju u međuljudskim odnosima. Što je ljubav jača i što više čoveku na srcu leži da nešto uradi, to je čistija.


Misliš da se trud uvek nagrađuje?

Da, uvek. To znam iz iskustva. Kad sam se dugo mučio oko nekih stvari, pa mi se nikako nije otvaralo, a ja sam baš bio uporan, e onda dođe trenutak kad se to nagradi. Zato postoji ona izreka: “Pazi šta želiš!”.


Kada govoriš o davanju i pokušaju davanja, da li je u tvom slučaju najjači trenutak te situacije koncert?

Ja sam muzičar. Pričamo o raznim stvarima, ali mnogi ljudi mi kažu da to tako doživljavaju... (pauza)... a ja jednostavno ne mogu sve to racionalno da odredim. Osećam se kao da treba da izvadim uzorke i kažem – ovde ima 25 odsto, ovde 40. itd. Zaista ne znam.


Govorimo o situaciji „kad i koliko ti je stalo“. Partibrejkers za 25 godina postojanja nisu održali 20 ili 100 koncerata, već verovatno preko hiljadu. Je li bilo slučajeva kad više prosto nemaš snage i ne možeš da pružiš koliko želiš i koliko bi trebalo? To verovatno mogu da razumeju samo ljudi s tvoje strane bine.

Pretpostavljam. Međutim, nije ovo jedina delatnost kojom se ljudi bave. Obućar koji s ljubavlju radi svoj posao će ti isto to reći. To se odnosi na sve što radiš iz ljubavi. Nikad stvar ne odsviram na isti način, jer je svaki put doživljavam drugačije.


I onaj petstoti, osamstoti put?

U tome i jeste tajna, čoveče.


Da li si baš zbog toga svestan koliko ti je dato?

(pauza) Naravno, svestan sam da mi je dat dar. U redu, ja radim na njemu ne bi li se odužio. To je jedna od stvari koje radim da bih se odužio. S druge strane, svestan sam tek kad siđem s bine. Kad se popneš na binu, to su pokušaji uzletanja. Kad uzletiš, onda sviraš. To je jednostavno malo pomereno stanje svesti, s jako, jako pojačanom koncentracijom.


A posle svirke?

Kad se završi svirka, treba mi ko zna koliko vremena da se spustim, da sletim i shvatim da je nešto bilo super, da sam u nekom trenutku imao veliku borbu, da je bilo dobro...


Koliko dugo je trajalo snimanje albuma? Da li je taj proces sada brži?

Što se tiče brzine, opet je u pitanju paradoks. Danas se sve radi digitalno i čovek usput mora da uči da bi kvalitetno učestvovao u procesu snimanja. Da bi shvatio sve šta se dešava, da bi znao da će ono što želiš zaista tako biti zapisano, moraš da poznaješ proces. Nivo poznavanja procesa ulazi u taj paradoks. Dok je bilo analogno snimanje, znalo se – kad se uključi magnetofon, bend svira, i to što je zapisano, to je otprilike to. Kasnije to može da se miksuje. Postojali su i tada razni načini da se naknadno menja. Međutim, sada uvek dobiješ nešto novo.

Možeš to da uradiš ovako ili onako, na deset različitih načina.

To je zamka, barem za mene. Dok ne skapiraš gde to sve može da te odvede, u koje sve stranputice, da zaboraviš gde si zapravo krenuo. Ovo pričam konkretno zato što nam se više puta tokom snimanja dešavalo da zalutamo baš zbog tih stvari.


Da li je pesma Srce kuca tu je primer čiste improvizacije?

U sebi sam čuo i negde sam osećao kako treba da se napravi. Međutim, kada smo je probali kao bend, stalno nam je nešto izmicalo. Malo je falilo da odustanemo od nje; puno smo džemovali i nismo uspevali da izađemo na kraj s njom. E sad, dobra stvar u vezi s novom tehnologijom je secko makazić, kako ja to zovem. Znači, možeš da izdvojiš bilo koji deo i da od njega napraviš lup. Basista Rac, inače izuzetan muzičar, samo je isekao deo i rekao: “E, možda bi to trebalo ovako?”. Onda sam odatle krenuo kao od novog početka. Znači, sve ostalo je nadgrađeno na tu osnovu.


Kako se pravi izbor gostiju za album Partibrejkersa i ko su oni ovog puta?

Kao i uvek, to su prijatelji. A svaki put se desi da dođe još neko, najčešće po preporuci. Volim da odem do klubova gde se sviraju bluz i džez i da gledam ljude kako sviraju. Ima ih koji to baš lepo rade. Ovog puta prvi put su gostovali Rich Bitch, fanki duvačka sekcija. Njih dvojica rade kao jedan, za tili čas su u stanju da ti daju ideju. Ako ti se sviđa – u redu, a ako ne – isto je u redu. S njima smo ostvarili dobru komunikaciju.


Pomenuo si da ideš na koncerte i u klubove. Video sam te na koncertu MC5 u Domu omladine pre tri godine. Stajao sam iza tebe i čini mi se da si uživao kao malo dete?

Kako da ne, čoveče, zar ti nisi (smeh)? Bilo je fantastično. Drago mi je da je Wayne Kramer uspeo da se vrati. Poslednje mesto na kom sam mislio da ću videti MC5 je Dom omladine u Beogradu. Inače, na kraju tog koncerta mi se desilo da mi je prišao momak i dao Kramerovu trzalicu koju je uhvatio.


Sjajno! Neko koga ne poznaješ je dobio takvu relikviju i mislio da baš ti treba da je imaš.

Hteo bih ovom prilikom da mu se zahvalim, nadam se da će pročitati ovaj intervju.


Koji su još koncerti u poslednje vreme bili dobri?

Stonesi su u Beogradu bili odlični. Gledao sam ih u Beču i Budimpešti, ali ovo su mi bili baš pravi Stonesi. Znači, totalni raspad sistema, a ono... (razmišlja)...


...srce na terenu?

Tako je! (smeh)


Ti si svestan svoje pozicije najboljeg, ili jednog od najboljih gitarista u zemlji. Da li ti činjenica da imaš to blago u prstima a živiš u Srbiji stvara neku vrstu frustracije, tipa “šta da sam rođen u Engleskoj”?

Ne, nikad nisam tako razmišljao. Svako veče od ponoći ili ranije pa do dva, ako negde ne odem, sedim i sviram. Samo zato što volim. To je moje. Sedim i smirujem misli.


Možeš li i danas da učiš kao gitarista?

Znaš, uči se stalno. Ne konkretno kao gitarista, ali to se posle odrazi i na sviranje, naravno. Što je više čovek u stanju da kaže nešto istinito i da stoji iza toga, to se odražava na ceo njegov život. I uopšte – sve se odražava na sve.


Umeš li da odsviraš sve što zamisliš?

Ne. Ali kad sviram u dobrom raspoloženju, sve što osetim u srcu izlazi iz mene. Nema prepreka. Jer, čim su tu neke misli koje ti odvraćaju pažnju, čovek ne svira sve vreme. Ali, kada je u dobrom raspoloženju, može sve da odsvira, ali ne sve što zamisli, nego što oseti. Tada nema vremena za mišljenje.


Šta ti najviše nedostaje iz 80-ih?

Najviše mi nedostaju drugari. To su svi oni ljudi koji su otišli ili su se upokojili. Verujem da je tako i kod svih – nekad prevrćeš misli, pa ti se čini da si ostao sam. Jednostavno, nedostaju mi moji prijatelji koji su zaista još mnogo mogli da daju i čini mi se da bi sve bilo drugačije.


Ima li neki novi bend koji ti je zapao za uho?

Najviše slušam staru muziku, ono što nikad nisam čuo od džeza i bluza. Jer, sad je najzad sve dostupno. Ono što smo nekad jedva mogli da nađemo na ploči sad možemo da pustimo na DVD-ju. Sad mogu da vidim kako je to izgledalo. I puno čitam o tome. Onda zaista vidiš kakve su veličine bili Miles Davis, Charlie Parker, Billie Holiday... Od novijih bendova volim White Stripes i Black Keys. Stripesi su mi se odmah svideli, njihova muzika i način razmišljanja. Naš početak je bio takav, bez ikakvih razmišljanja da to mora ovako ili onako. Ona i on su jedno drugom dovoljni i napravili su lepu muziku. Slično važi i za Black Keys.


Neki noviji domaći bend?

Goribor mi se jako dopada, gledao sam ih u Domu omladine. Čuo sam da treba nešto da objave. Zvao me je njihov menadžer da im gostujem na koncertu, ali nisam uspeo zbog mog benda. Ne stižem sve da ispratim, a ima dosta toga. Znaš, kad uđeš tamo gde od skoro imamo prostoriju, dole u BIGZ-u, vidiš da je to mala kolonija u kojoj ljudi sviraju, slikaju, itd.


Kako si dobio nadimak Riki Rif?

Ma, to sam ja smislio (smeh).


A kad si ga upotrebio prvi put?

Mislim da je to bilo kad sam gostovao na prvom albumu Discipline Kičme.


Ko su bili Plaćenici, kako su i kada nastali? Malo se zna o tom tvom bendu.

Stvarno šteta, to je bilo mnogo dobro. To je bio bend okupljen oko Akademijinog šanka. Imali smo jedan studijski snimak sa pet stvari, koje su bile fenomenalne. Trake su ostale kod pokojnog Fleke. Bend su činili Srđan – Đile Marković, Čeza, Vlada Funtek i ja. Ponekad je u postavi bio i Draža, koji je neko vreme bio bubnjar Laibacha.


Šta je Canetova najveća vrlina, a šta mana?

Cane je iskren čovek, nema dlake na jeziku. To smatram vrlinom. Što se tiče mane, koliko je ima Cane, imam je i ja, i svi mi. Mislim na bes... Na osuđivanje drugih koje dolazi od unutrašnjeg nezadovoljstva koje projektuješ na sebe ili druge, zavisi kako ko.


Koliko je bipolarna energija benda, ono sada možda već opšte mesto o „zlom Canetu i dobrom tihom Antonu“, zaslužna za magiju Brejkersa? I što se bend nalazi u trećoj deceniji postojanja?

To je to. Gde god da se okrene, čovek može da nađe slične primere. U dobrom fudbalskom klubu bi trebalo da postoji drugarstvo i razumevanje iznad toga što je neko potpisao za tu i tu cifru i onda samo stavi vokmen i ode, baš ga briga što je s nekim u timu. Prava ekipa je mesto gde se stvara energija, kao u dobrom motoru.


U prvom intervjuu Brejkersa, koji je za Džuboks 1983. s vama uradio Koja, ima jedno fenomenalno pitanje – „mrzite li se“?

(smeh) Normalno. To ti je život, čoveče. U jednom trenutku hoćeš da ubiješ, u drugom najviše voliš sve te ljude.

16.11.2007 'Politika' Zoran Kostić Cane

Ništa bez slobode

Kada imaš svoj stav, obično se zameraš ljudima, jer, otkrivajući sebe, otkrivaš i druge. U pesmama otvoreno govorimo o prijateljstvu, ljubavi, lažima, istini, očekivanjima, kaže Zoran Kostić iz „Partibrejkersa”

Od prvog singla „Hiljadu godina/Večeras”, objavljenog daleke 1984. godine, beogradska grupa „Partibrejkers” je, kako je nedavno rekao njen pevač i lider Zoran Kostić Cane, postala „lektira” potrebna svim generacijama. Prošlo je pet godina od objavljivanja poslednjeg albuma ovog sastava „Gramzivost i pohlepa”. Početkom novembra konačno je objavljen novi album grupe „Partibrejkers” pod nazivom „Sloboda ili ništa”. O tome zašto im je trebalo toliko dugo da snime i objave novi album koji je izašao za PGP – RTS za „Politiku” priča Zoran Kostić, frontmen čuvenog benda, koji je još davno rekao da je rokenrol pobuna i želja za slobodom:


– Mi smo sve vreme svirali. Nakupilo se dosta materijala koji smo morali da odabiramo. Usvojili smo i malo nezgrapan način rada, a to je da dugo, po godinu i po dana, snimamo ploče. Hteo bih da podsetim i da ovu ploču niko nije hteo da objavi, a u pitanju je strašan album, sa strašnim porukama, energijom, svirkom i svime što sadrži jedna dobra ploča.


Da li je poražavajuća činjenica za nekog ko se bavi muzikom više od dve decenije što godinu dana traži izdavača?

– Kako da ne. To znači da niko ne računa na tebe i tvoj rad. Odnosi se prema tebi kao prema nečem nepotrebnom.


Ako „Partibrejkersi” ne mogu da nađu izdavača, čemu onda da se nadaju mladi muzičari, klinci koji tek sad počinju?

– Ne smeju da se obeshrabruju, jer imaju naš primer pred sobom. PGP – RTS je jedina kuća koja je htela da izda naš album. Pruženu ruku nismo odbili, našli smo neki zajednički jezik. Ovo je prvi put da objavljujemo za PGP – RTS.


Zašto album ne prati neka veća medijska kampanja i zašto je objavljivanje kasnilo dva meseca?

– Da bismo došli do konačne verzije, malo smo prolongirali izlazak albuma. Spot za pesmu „Lobotomija” vrti se na televizijama, ide i reklama i sve što je do nas, mi smo uradili. Ploča je izašla pre desetak, petnaestak dana i čekamo prve reakcije. Nezvanično smo čuli da je prvi tiraž rasprodat, tako da se sada dešava nešto što se dugo nije desilo. Album se može naći, osim u prodavnici PGP-a i u IPS-ovim radnjama, i u nekim specijalizovanim knjižarama i mega marketima.


Izjavili ste nedavno da je album u „vašem fazonu”. Šta to znači?

– Rifovi, tekstovi, energija, britkost, odgovor na ovaj trenutak u kome svi živimo. Prisutna je priča o nekim stvarima koje ne možeš da sretneš na izdanjima koje izlaze u ovoj zemlji, a koja su korektna i prilično lažnjikava. Ljudi su utonuli u neku maglu, nemaju svoj stav. Kada imaš svoj stav, obično se zameraš ljudima, jer otkrivajući sebe, otkrivaš i druge. U pesmama otvoreno govorimo o prijateljstvu, ljubavi, lažima, istini, očekivanjima…


Album se zove „Sloboda ili ništa”. Ako nema slobode, šta raditi onda?

– Onda ništa! Nema ništa bez slobode u bilo kom smislu. Sloboda se osvaja svakog trena života. Slobodu će ti pokloniti majka kada te rodi, ali posle moraš da se boriš. Sloboda plače za slobodom!


Šta je sledeće što očekuje „Partibrejkerse”?

– Već 23. novembra ćemo imati potpisivanje albuma u IPS-u, četiri dana kasnije očekuje nas promocija u SKC-u, a 29. je promocija u Novom Sadu. To su neki planovi vezani za novu ploču. Možda ćemo na toj promociji održati i neku popodnevnu svirku, odsvirati nekoliko stvari isključivo sa nove ploče. To su „Brejkersi” u dobrom izdanju, naoštreni, nabrijani… Malo neuništivosti u ovom lomljivom vremenu nije naodmet!


Pre nekoliko dana, na Mitrovdan, održali ste koncert u Kosovskoj Mitrovici. Koliko vaš koncert, kao i bilo koje drugo dešavanje, ljudima tamo znači?

– Znači, diže ih iz mrtvila i zaborava. Kada čovek teško živi, on misli da je život zaboravio na njega, da su svi zaboravili na njega. Njima je važno da niko ne zaboravi na njih, da mi imamo na pameti da oni nemaju slobodu kretanja, da žive u getu. Teške stvari se dešavaju nekim ljudima nedaleko od nas, ali čovek da bi preživeo pribegava neosetljivosti, ne shvatajući da je neosetljivost gašenje sopstvenog života. Mi smo bili u Kosovskoj Mitrovici, bilo je puno ljudi, mnogo mladih i dobro je da se dignu malo, da bar na trenutak dobiju osećaj normalnosti, zabavu uz poruku!


Živite u Zrenjaninu već dugo. Šta danas osećate kada dolazite u Beograd?

– To je moj grad, moje rodno mesto. Da parafraziram Antona Gustava Matoša, svuda dođi, a kada umireš vrati se kući. Ako me pitate za gradove, to su široki pojmovi za mene. Meni je lepo tamo gde se dobro osećam, a najlepše mi je u svojoj porodici, u svojoj kući, u miru i tišini, u lepim i dragim stvarima, jer od ružne spoljašnjosti idemo u bezbednost unutrašnjosti, sopstvene, lične. A unutrašnjost ne može da bude bezbedna, jer se suočavamo sa sobom. Treba naći vremena za pametnija posla, a ne učestvovati u nekoj javnoj zabavi koja nema veze sa mozgom!


STZEROSS 099